Njeno ime potiče od grčke reči pelargos – roda, zbog sličnosti kljuna cveta i kljuna rode. Poreklo vodi iz toplih krajeva.

Po načinu rasta dele se na viseće i uspravne. Viseće su bršljanolike i imaju stabljike od 30 do 90 cm. Cvetovi im mogu biti beli, ružičasti, boje sleza, crveni, crveni sa tamnim šarama i boje jorgovana. Najčešće se sade u sandučiće na balkonima ili u visećim korpama. Uspravne muškatle imaju baršunaste listove, specifičan miris i pune cvetove s velikim spektrom boja. Među odgajenim vrstama postoje mnogi različiti mirisi, od mirisa ruža, preko jakog mirisa limuna, jabuke i pomorandže. Mogu dostići visinu od 30 do 60 cm, a neki hibridi i do 1,20 m. Gaje se u saksijama, žardinjerama i u kućnim baštama.

Iako je ovom cvetu neophodno dosta vode i zalivanja tokom proleća i leta, nikada se ne sme preterati u tome, jer suviše vlažna zemlja podstiče razvoj bolesti zvane crna trulež. Zimi ih treba samo povremeno zalivati, jer one skladište vodu u debelim stabljikama. Ne treba ih prehranjivati sve do marta, a nakon toga nužno ih je hraniti veštačkim đubrivom, da bi slobodno rasle i zadržale lepu boju listova. One često cvetaju i u jesen, ako su noći prijatne. Krajem septembra trebalo bi ukloniti sve cvetove, i sveže i uvele, kako bi biljka štedela energiju.

Glavne štetočine koje ih napadaju su biljne vaši i štitasti moljci. Suzbijaju se prskanjem insekticidima.

Eterična ulja ovih biljaka destilišu se i upotrebljavaju u kozmetici i proizvodnji parfema. Listovi muškatli su jestivi pa se upotrebljavaju za pravljanje nekih jela. Stariji kažu da prisustvo bar jedne saksije muškatli u kući može oterati nesanicu ili glavobolju.

Ako vam se svideo tekst posetite našu botaničku enciklopediju za više saveta oko biljaka prateći link: http://anitamei.rs/category/odmor/basta